Žurim. Samo da dođem kući! Imao sam naporan dan od ranog jutra, a ionako je već bilo oko 18h. Svetloplavu nijansu neba smenjivala je tamnija. Padao je mrak. Brzinskim korakom hitao sam Jevrejskom ulicom i gotovo po navici (i umoran čak) okrenuh glavu ka arhitektonskoj lepotici, delu Lipota Baumhorna. Jer lepota novosadske sinagoge je takva da privlači i umorne poglede. Kako se, nažalost, s godinama broj Jevreja u gradu smanjivao, božji hram, pored svoje primarne namene, postao je i hram umetnosti. I nije to preterano reći: zbog izuzetne akustike i monumentalnosti prostora, Lipotova sinagoga postala je izuzetno popularno mesto za održavanje koncerata. Pošto sam prilježni posetilac istih, nije mi bilo mrsko: ušao sam u dvorište i bacio pogled na tablu sa najavama. „Da, da, 18. oktobra Pogorelić, a odmah potom Zagrebački solisti…“, pomislih, dok sam blenuo u najave predstojećih događaja.
No, krajičkom oka zapazih niz sačinjen od onih što su mirno, laganim korakom ulazili unutra… „Mhm, šta je večeras na redu?“. Priđoh najbližoj osobi i priupitah je, a ljubazni glas odgovori: „Svoj svet – udruženje roditelja dece sa autizmom organizuje koncert“. Iako nisam planirao, u trenu potisnuh umor, te ušetah da poslušam šta su pripremili.
Centralni deo molitvenog doma beše svetom ispunjen. Najviše je bilo porodica, ali bilo je i pojedinaca-usamljenika, nalik meni. U poslednjem redu, blažen, sedeo sam i slušao dok su se na sceni smenjivali: „Alice in Wonderband“, „Muzika srca“, učenici muzičke škole različitih uzrasta i mnogi drugi. Koncert beše raznovrstan u žanrovskom i svakom drugom smislu. Jasno, iz sakralnog zdanja izašao sam zadovoljan. No, dok sam koračao ka stanu, događaj me je ponukao da razmislim o autizmu. Šta o autizmu stvarno znam?
***
„Jutros je došao, legao pored, zagrlio me i rekao ’Mama’. Kao da je to nešto za njega uobičajeno, kao da to stalno govori, kao dobro jutro, dobra ti Nova, dobro ti sve”, reči su Novosađanke Mile Kaić, majke troje dece, od kojih je najmlađe autistično.
Drugom prilikom Mila piše:
„Kada čujete reči: ’Majka, on sada samo može da zatvori oči i više ih nikad ne otvori’, sedi pramen istog trenutka se pojavljuje, reči vam odzvanjaju i deo vas zauvek umre. Od konstantnih pregleda, komisija, samopovređivanja, povređivanja vas, uništavanja imovine, nespavanja, nespavanja, nespavanja, dok više niste svesni da li hodate ili propadate kroz pod, ispadaju vam stvari iz ruke, živite u stalnom strahu, da li će se zbog pridruženih bolesti i stanja probuditi ujutru, ili pasti u komu… Šta nam je činiti? Porodice se raspadaju, roditelji oboljevaju, jer više nisu u stanju da brinu o svom detetu i u situaciji su da decu moraju da stave u ustanove. Što je izuzetan problem, jer odgovarajućih ustanova nema, ili su prebukirane, ili izgledaju kao kazneno-popravni domovi. Znam da se zaposleni u ustanovama trude i daju svoj maksimum, ali ni od čega napraviti nešto je ravno magiji.”
Čitajući Miline statuse na društvenoj mreži, naravno, kasnije na internetu, naučio sam dosta o autizmu. Da, ,,stvar” je kompleksna, i previše je problema da bih ovim tekstom mogao da ih obuhvatim. Želeo bih ipak da skrenem pažnju vama, koji pratite rad pokreta Bravo!, na tri važna koraka koje naše društvo, ako pretenduje na bilo kakvu normalnost, mora da učini:
- Korak prvi: Zakon ,,Roditelj – negovatelj”, trebalo je da bude usvojen davne 2017. godine. Za njegovo usvajanje 2013. godine prikupljeno je 62 000 potpisa!
Zbog čega je on bitan?
Mila kaže: „Veoma je bitno da roditelji dece sa autizmom dobiju isti status kao staratelji. Ja ne vidim svrhu da se oduzima dete iz porodice, jer majka i otac ne mogu da se zaposle i onda se stavi u ustanovu ili u hraniteljsku porodicu, koja će za to dobijati nadoknadu, što je posebno izraženo u ruralnim sredinama”.
Ovaj Zakon je, zapravo, izmena i dopuna Zakona o socijalnoj zaštiti, koji već postoji i koji su usvojile sve republike bivše Jugoslavije, kao i države u regionu. Sve osim Srbije. Isto tako porazno je i to što Srbija nema registar dece sa invaliditetom.
- Korak drugi: Poboljšanje statusa ličnih pratilaca dece sa smetnjama u razvoju i personalnih asistenata za punoletne osobe kojima je potrebna personalna usluga za dalje školovanje i radni odnos. Njih inače nema dovoljno, a posao nije nimalo lak i trebalo bi da imaju bolja i redovna primanja.
- Korak treći: Čuli ste za Predah-smeštaj? Ne?
Usluga Predah-smeštaja pruža se deci, mladima i odraslima sa intelektualnim teškoćama i autizmom, višestrukim smetnjama u razvoju, senzornim i fizičkim invaliditetom. Nažalost, i sasvim neshvatljivo, usluga Predah-smeštaj postoji samo u Beogradu. Bilo bi razumno da svaka jedinica lokalne samouprave obezbedi slično, a pogotovo grad veličine Novog Sada. Ipak, vojvođanska metropola ima dovoljno objekata gde bi se pomenuto moglo realizovati. Sigurno je da bi se i potrebna sredstva mogla pronaći: kad postoji (politička) volja, nađe se i način! Takođe, izvesno je da bi u tom naporu i EU na različite načine mogla da pomogne.
No, da se ne zavaravamo, promene nabolje teško da će se dogoditi same od sebe. Mi iz pokreta Bravo! to najbolje znamo. Zato je važno da kao društvo politički osvešćenih pojedinaca i socijalno odgovornih ljudi, govorimo o problemima, pišemo, radimo peticije, pomognemo koliko ko može, ljudi smo… Da na razne načine širimo svest o nevoljama dece u razvoju, njihovim porodicama, te tako vršimo pritisak na moćnike-političare da pomognu, što im je, na kraju krajeva, i posao. Korak po korak, zajedničkim snagama, udruženi, možemo doći do cilja, jer – kada su deca u pitanju – predaja nikada ne bi smela da bude opcija!
