Tačno pre 30 godina u Srbiju smo došli nas troje sa dve torbe. Moj otac je došao nakon nekoliko meseci pravo iz ratnog pakla, izgladneo, ali sa glavom na ramenima.
200 000 nas je izbeglo, u tom zbegu je poginulo 1800 ljudi, i osim malo stvari, tuge, bede, jada i nekoliko torbi doneli smo sa sobom meni godinama poznato – „izbeglica“. Ubrzo smo saznali da smo mi ti neki drugi, tuđi, nepoželjni, stranci… Godinama smo skućavali, iznajmljivali kuće, išli po raznoraznim centrima za prihvatilište (gde još neki od nas žive), snalazili se kako je ko mogao i znao i još uvek su neki od nas ostali stranci u ovoj zemlji.
I danas Hrvatska vlast još uvek slavi Oluju, dok se u Srbiji od tog zločina pravi mit i žrtva u političke svrhe.
Upravo huškači i ratni navijači sa Vučićem na čelu, oni koji bi i dalje druge da šalju u rat za svoje lične i političke potrebe, oni koji kad god su se dohvatili rata su uspeli da smanje teritoriju Srbije i mesto gde žive Srbi, oni će danas da nam drže slovo i o tome kako Oluja ne sme da se zaboravi.
Mi ne možemo i nećemo zaboraviti, u to budi siguran, a tebi Vučiću tek ništa nećemo zaboraviti, pa ni Oluju, ni to kako je koristiš da se prikažeš kao žrtva koristeći tuđa stradanja za to.
I danas – moji Drvarčani, Krajišnici, Ličani, ljudi iz Bosne i Republike Srpske – ako budete slušali govore tog istog čoveka zbog koga smo ostali bez kuća, bez domova, bez života… Znam da Vučiću ne verujete, ali mu nemojte ni malo nade dati da ima bilo kakvu podršku za buduće zločine prema građanima ove i drugih zemalja.
Oluje se treba sećati prikladno i sa dostojanstvom, a ljudima koji su izbegli iz Hrvatske i BiH ne trebaju nikakve posebne ceremonije ni priznanja, naročito ne da se vlast ili bilo ko koristi o jad i bedu. Treba prihvatiti činjenica da smo pre svega članovi ovog društva i da oni koji žele da ostanu da žive nisu ništa drugačiji od stanovnika ove prelepe zemlje Srbije. Za 8000 izbeglih koji gotovo i nakon 30 godina nemaju svoj dom da se pomogne i obezbedi krov nad glavom, a onima koji žele da se vrate da se to omogući. To je jedino moguće i poželjno sećanje na Oluju.
Tekst je pisan pre tri godine, sad je malo dopunjen i izmenjen. I dalje isto važi.
