Godinama unazad, u sudaru sa zdravstvenim sistemom, dok čekamo na red u prepunim ambulantama, borimo se za termin za važan specijalistički pregled, neophodnu dijagnostiku, dok tražimo način da neko naš stigne na operaciju koja će mu spasiti život, dok činimo napore da pribavimo lekove koji olakšavaju svakodnevno funkcionisanje osoba sa hroničnim bolestima, osećamo se nemoćno, uplašeno, napušteno, a sve češće poniženo i izloženo nasilju.
Najnoviji slučaj akušerskog nasilja, potresno svedočenje porodilje iz Sremske Mitrovice, Marice Mihajlović, o nasilju koje je pretrpela na porođaju i smrti njene bebe, nekoliko sati kasnije uznemirio je javnost i još jednom podigao žene Srbije na noge. Na društvenim mrežama pokrenut je još jedan talas stravičnih ispovesti žena o iskustvima iz naših porodilišta. Javila se i progovorila žena koje je doživela nasilje od istog lekara i izgubila novorođenu bebu na gotovo isti način kao Marica.
Kako je moguće da se ovakav strašan čin ponovio?
Usledili su protesti žena ispred Ministarstva zdravlja i bolnice u Sremskoj Mitrovici sa porukama „Porodilište, a ne klanica“ „Marice, uz tebe smo“, „Pravda za mame“, „Zaštitimo mame i bebe“, da bi konačno stigla vest da je lekar M.M. osumnjičen za nasilje nad porodiljom Maricom Mihajlović, uhapšen i u pritvoru.
No, i bez ovakvih, dramatičnih događaja, znamo iz svakodnevnog svedočenja žena o njihovom iskustvu u ginekološkim ordinacijama i salama, koliko često je odnos lekara, babica i drugog medicinskog osoblja grub, bez saosećanja i brige, a neretko praćen verbalnim ili fizičkim nasiljem. Žene govore da su na porođaju bile vređane, psovane, nazivane najpogrdnijim imenima, ponižavane, da im je potpuno oduzeta kontrola nad vlastitim telom, da im je zabranjivano da puste glas, zahtevano da „trpe i ćute“, da im tokom porođaja koji je trajao satima nije davana ni voda ni hrana, da su im ruke vezivane kaiševima, da su šivene bez anestezije…
O akušerskom nasilju prema ženama kod nas se govori više od deset godina, ali adekvatnog reagovanja institucija nema. Svetska zdravstvena organizacija pod akušerskim nasiljem podrazumeva bilo koji vid ponašanja koji može da naškodi trudnici ili porodilji, i u koje spada i nasilje nad ženama i kršenje ljudskih prava.
Svaka žena može biti izložena akušerskom nasilju. Ipak, rizik da se nađu u situaciji nasilja se povećava kod maloletnih, neudatih i socijalno ugroženih žena, imigrantkinja, pripadnica manjina i žena iz drugih osetljivih grupa žena, kako je u slučaju Marice Mihajlović bilo jasno vidljivo.
U izveštaju o akušerskom nasilju koji je kod nas objavljen 2022. godine, zahvaljujući velikom angažmanu tri advokatice i žena iz civilnog sektora, prepoznato je 16 vidova akušerskog nasilja, a prijave su upućene lekarima i medicinskim sestrama/tehničarima. U najvećem broju slučajeva počinioci nasilja bili su lekari.
Vodeći se preporukama iz ovog izveštaja, ali i drugim saznanjima i informacijama kojima raspolaže, Građanski pokret Bravo! zalaže se za sprovođenje sveobuhvatnog nadzora nad radom svih ginekološko-akušerskih ustanova u zemlji, koji uključuje proveru kapaciteta ustanova, ispitivanje kvaliteta medicinskih tretmana koji se u njima primenjuju, i promenu dosadašnjih praksi koje ženu u situaciji najveće ranjivosti stavljaju u degradirajući ili nehuman položaj, terajući je da strepi za sopstveni i život svog deteta.
Žene imaju pravo na akušersku negu uz poštovanje njihove ličnosti i na medicinski tretman u ginekološko-akušerskim ustanovama u skladu sa najvišim standardima Svetske zdravstvene organizacije, bez diskriminacije i bilo kog vida nasilja, mučenja i ponižavajućeg postupanja. Lekari i medicinsko osoblje za kvalitetno postupanje moraju biti obučeni, a u svom radu podržani i od strane Ministarstva zdravlja, ustanova u kojima rade i od čitavog sistema.
Oni koji se ponašaju nedostojno lekarskoj profesiji i pozivu za to moraju da odgovaraju. Zato neodložno moraju biti sprovedene mere koje nasilje sprečavaju, a nasilnike procesuiraju i strogo sankcionišu. Pored krivične i disciplinske odgovornosti, mora se postaviti i pitanje poštovanja lekarske etike i Hipokratove zakletve.
A to znači da u zdravstveni sistem, ma koliko teško on sada funkcionisao, kao i u druge sisteme države, mora da se vrati odgovornost, kao vrhovno načelo.
Konačno, cilj danas mora biti jasno definisan: da nijedna žena u Srbiji ne doživi sudbinu Marice Mihajlović!
