VRATA SU SE OTVORILA. ALI NISU ZA SVE.
Davne 2001. godine mog imena nije bilo u rasporedu časova Jovine gimnazije. Nekoliko dana kasnije završila sam na Infektivnoj klinici zbog zdravstvenih tegoba. Tek nekoliko godina kasnije utvrdiće se da tako reagujem na nepravdu.
Ko nikada nije ostao pred vratima učionice zbog odluke nadređenog, kome nikada nije uručeno rešenje o udaljenju s posla, ko nikada nije doživeo da mu prvog dana školske godine saopšte da više neće raditi – teško može da razume tu vrstu gubitka.
Mi prosvetari i prosvetarke posebna smo “sorta” ljudi. I to na kvadrat.
Smanjite nam plate, ne ulažite u modernizaciju škola, pravite nam sulude rasporede časova, terajte nas da pišemo besmislene izveštaje. Izdržaćemo. Ali kada nam zabranite ulazak u školu, kada nam oduzmete učionicu i pravo da predajemo, tada se možda razbolimo, a sasvim sigurno postanemo besni, uporni i nepokolebljivi.
Juče su se vrata Jovine gimnazije ponovo otvorila, posle više od godinu dana otkako je odlučeno da ih zatvore.
Juče su se učenici vratili u školu koju su upisali.
Ali ne svi. Mnogi su u međuvremenu napustili Jovinu i otišli u druge škole.
Juče su se i neki profesori vratili u svoje gimnazijske učionice.
A šta je sa onima koji su ostali iza tih teških, zatvorenih vrata?
Samo oni znaju…
Čekam dan kada će onome ko im je zabranio povratak u učionice – sva vrata biti zatvorena. Zauvek.
Tanja Notaroš, nastavnica i sindikalka
