Odgovor je – presudno!
Aktivistkinje Građanskog pokreta Bravo!, sa saborkinjama iz drugih organizacija okupljenih oko protesta „Srbija protiv nasilja“, i građankama Novog Sada, pre nekoliko nedelja izvele su performans kojim su ukazale na problem do sada nezabeleženog broja ubistava žena u porodičnom i partnerskom nasilju.
Performans je nosio simboličan naziv „22“, jer su od početka 2023. godine do izvođenja performansa u Srbiji od ruke muža, partnera, oca, sina ili nekog drugog muškog člana porodice stradale dvadeset dve žene. Samo dva dana kasnije, broj ubijenih žena se povećao na 23, a pre dva dana u medijima je objavljena vest da je u Boleču ubijena i G.K. Osnovano se sumnja da ju je usmrtio suprug koji je potom i sebi oduzeo život.
U danu izvođenja performansa u kome je svaka ubijena žena imenovana, a oni koji su odgovorni za pružanje zaštite i podrške žrtvama pozvani da stanu na put širenju epidemije nasilja prema ženama, eksplodirali su i komentari na društvenim mrežama. Često skaradni, morbidni, prepuni uvreda, prezira i govora mržnje, upućeni ne samo učesnicama performansa, nego i žrtvama nasilja – mrtvim ženama.
Onda se, nakon desetina takvih komentara, ispod snimka pojavio i ovaj:
„Sram vas bilo. Na jednoj od slika obeleženih tela je i moja ćerka koja je imala 20 godina. Nije videla ništa od života, nije doživela ljubav kakvu je zaslužila. Udala se za monstruma koji joj je skinuo osmeh sa lica, koji joj dve i po godine nije dao da živi. I kada ga je ostavila, presudio joj je.
Sramota šta pišete ljudi! Sramota! Bolje se zapitajte kakav problem imate kada ste tako negativni i puni mržnje…“
Upitajmo se koliko je problem velik i težak, kada je i majka jedne od žrtava morala da se oglasi.
Opisana sekvenca je jasan pokazatelj da je u našem društvu mržnja prema ženama prihvatljiva i normalizovana. Ona se podstiče, neguje i smatra normalnom u svakodnevnoj komunikaciji. Od najranijih, dečijih dana, do starosti.
Roditelji i dalje uče svoje ćerke da budu poslušne, mirne i „krotke“, a sinove da budu dominantni i da od svojih partnerki očekuju potčinjenost. Pritom su majke podređene, često nesamostalne, i zavisne od muževa i partnera. Preziru druge žene koje pokazuju otpor starim obrascima, biraju slobodu i preuzimaju odgovornost za vlastiti život. Tako generacije žena mrze žene samo zato što su žene.
Muškarci uče da su „glava kuće“, da se mora biti jak, da je ispoljavanje osećanja odraz slabosti, a agresija ne samo poželjna, već i obavezna. Da je žena uvek manje vredna, slaba i da mora biti zavisna (od njega, muškarca). Tako generacije muškaraca mrze žene samo zato sto su žene.
Ovakvi obrasci i odnosi prelivaju se iz privatne u javnu sferu. Mržnja prema ženama (mizoginija) ovde ostaje bez osude. Ona se toleriše, ne dekonstruiše i ne sankcioniše.
Svedočimo da novi načini komunikacije, posebno društvene mreže, pogoduju širenju i multiplikovanju mržnje prema ženama i devojčicama. Uvrede, ponižavanje, potcenjivanje, omalovažavanje, ucenjivanje, pasivna i otvorena agresija, fizičko, ekonomsko, psihološko i emocionalno nasilje vode u ubistva žena. To je naša mračna svakodnevica.
