Oluja

oluja
Muka me tera da nešto kažem o Oluji, a isto mi je tako muka da nastavim da ćutim, jer kako o nečemu što vam je izmenilo život iz korena, i to na gore – ćutati?

Oluja za mene počinje sa rekom ljudi koji pristižu iz Grahova i njihovom prvom stanicom, koja je bila bazen i stadion u Drvaru. Tad još mali, bio sam pomalo tužan, jer nisam mogao da idem na isti taj bazen, mada, u isti mah mi je bilo žao tih ljudi – svi na gomili, sa svojim vešom koji se vijori, i bedom kojom je taj ceo skup odisao.

Gomila ljudi na jednom mestu mogu biti nešto najdivnije – ispunjeni radošću i veseljem, prizor vredan svakog pogleda, a isto tako može biti uznemirujuć do kosti, kao slike iz bilo kog logora, kada skinemo sve ljudsko sa svojih tela i postanemo samo „prljava gomila“.

Tad mi nije bilo jasno ono što će se desiti – da ću i ja podeliti njihovu sudbinu, da ću biti tamo neko „na gomili“, mada se moja majka uvek trudila da iz najgorih situacija izađemo što manje povređeni.
U Srbiju smo došli nas troje, sa dve torbe.
Moj otac je došao nakon nekoliko meseci, pravo iz ratnog pakla, izgladneo, ali sa glavom na ramenima.
200 000 nas je izbeglo; u tom zbegu je poginulo 1800 ljudi, i osim malo stvari, tuge, bede, jada i nekoliko torbi doneli smo sa sobom meni godinama poznato – „izbeglica“.

Ubrzo smo saznali da smo mi ti „neki drugi“, tuđi, nepoželjni, stranci… Godinama smo se kućili, išli po raznoraznim centrima i prihvatilištima (gde još neki od nas žive), iznajmljivali, snalazili se kako je ko mogao i znao, i još uvek su neki od nas ostali stranci u ovoj zemlji.

Danas Hrvatska vlast negira zločin, prosutu krv, uništene živote i slavi Oluju, dok se u Srbiji pravi mitomanija žrtve i žrtvovanja, i vlast se istom tom krvlju posipa.

Upravo huškači i ratni navijači sa Vučićem na čelu, oni koji bi i dalje druge da šalju u rat, oni koji su, kad god su se dohvatili rata,uspeli da smanje teritoriju Srbije i onu gde žive Srbi, oni nam danas drže slovo i o tome kako Oluja ne sme da se zaboravi.
Mi ne možemo i nećemo zaboraviti, u to Vučić i ostali treba da budu sigurni. Oluje se treba sećati prikladno i sa dostojanstvom, a ljudima koji su izbegli iz Hrvatske i BiH ne trebaju nikakve posebne ceremonije ni priznanja, naročito ne da se vlast ili bilo ko drugi koristi njihovom nesrećom.

Nakon skoro dve decenije mora se prihvatiti činjenica da smo članovi ovog društva i građani ove prelepe zemlje Srbije. Za 10 000 izbeglih, koji ni nakon 30 godina nemaju dom, obezbediti krov nad glavom, a onima koji žele da se vrate – omogućiti povratak. To je jedino moguće i poželjno sećanje na Oluju.

Podeli ovaj članak

Povezani članci

ODBORNICI

Danas smo i zvanično dobili predstavnike u Skupštini grada Novog Sada, Petar Holik i Miran Pogačar. U imenu naše organizacije, osim borbe i

Čitaj dalje