Uprkos ustavnom načelu koje Srbiju određuje kao socijalnu državu, ona u realnosti potpuno izostaje.
Mi živimo dominaciju regresivnog, gazdaškog kapitalizma, čija je ključna odlika pokornost potplaćenog, eksploatisanog radništva, koje je s jedne strane bez efikasne zakonske i institucionalne zaštite, a s druge — bez potrebne sindikalne i političke organizovanosti.
Uslovi rada u Srbiji danas
U vremenu kada je osmočasovno radno vreme koncept koji se u razvijenom svetu napušta jer rezultati različitih studija pokazuju da dužina radnog vremena nije u direktnoj vezi sa efikasnošću i produktivnošću na poslu, u Srbiji devetnaestovekovni poklič „Osam sati rada, osam sati odmora, osam sati sna!“ mora biti aktuelizovan. Sve je veći broj poslodavaca kod kojih rad traje 10 ili čak 12 sati dnevno. Pod izgovorom „preraspodele radnog vremena“ na mala vrata je uveden prekovremeni rad koji nije adekvatno plaćen, a kroz formu sezonskog rada legalizovana je 60-časovna radna nedelja.
U ovakvim okolnostima samo u prošloj godini život na radu je izgubilo 45 radnika i radnica, njih tri i po hiljade je teško, a više od 17 hiljada lakše povređeno. Stradanje na radu nije više karakteristično samo za građevinarstvo, rad u rudnicima ili u fabrikama namenske industrije. Ubrzanje procesa proizvodnje preko granica fizičke izdržljivosti radnika i radnica, izostanak odmora u toku rada kao i dnevnog odmora sve češće dovode do smrti u proizvodnji kablova i tekstila.
Neizbežno pitanje
Neizbežno je pitanje — kako smo od tradicije brige za radnog čoveka nazadovali do tačke nekažnjive eksploatacije radnika i radnica i potpune dehumanizacije rada?
U tranzicionim godinama u kojima se masovno ostajalo bez posla i teško dolazilo do novog, zapatilo se uverenje da „biti zaposlen“ predstavlja socijalnu nagradu jer „postoji more nezaposlenih“ i ako se danas pobuniš zbog male dnevnice ili uslova rada, već sutra „ima ko će da radi umesto tebe“. To nas je za kratko vreme dovelo u situaciju da se zaposleni tretiraju kao „vlasništvo“ a u drastičnim slučajevima (poput onog u zrenjaninskoj fabrici Linglong) — kao roblje.
Zvanični podaci
Uz to, dok se vlast u propagandnom zanosu hvali epitetom „ekonomskog tigra“, zvanični podaci Republičkog zavoda za statistiku o platama radnika i radnica u Srbiji govore nam sledeće:
• neto zarada koju je ostvarila polovina zaposlenih (takozvana medijalna zarada) za februar 2023. godine je tek nešto više od 62.000 dinara,
• minimalna zarada koju ostvaraju 400 hiljada zaposlenih je na nivou od 40.000 dinara (što je manje od vrednosti minimalne potrošačke korpe),
• podatak kojim se vlast razmetala bila je prosečna zarada koja je u februaru iznosila nešto više od 81.000 dinara. Takvu zaradu, međutim, ostvaruje najmanji broj zaposlenih.
Ovakvi pokazatelji stavljaju nas na dno evropske lestvice zarada, a ni u regionalnom kontekstu po visini plata ne prednjačimo.
Dodajmo da:
• vrednost minimalne potrošačke korpe u ovom trenutku iznosi oko 46.000 dinara,
• cene osnovnih životnih namirnica rastu svakodnevno i 20 do 40 odsto su više nego prošle godine,
• preko 135.000 radnika i radnica kod svojih poslodavaca radi na crno,
• neformalno zaposlenih je 600.000 (po nekim procenama i do 800.000),
• 290.000 radno sposobnih u Srbiji je nezaposleno.
Bez sindikata i inspekcije
Uz sve nabrojano, mnogim radnicima i radnicama poslodavci zabranjuju sindikalno organizovanje. Neformalno zaposlenima, onima koji rade na ugovorima o privremenim i povremenim poslovima kao i nezaposlenima Zakon o radu nije omogućio sindikalno organizovanje.
Inspekcija rada ima premalo inspektora i nije u stanju da odgovori izazovima vremena, a primena Zakona o radu i Zakona o inspekcijskom nadzoru izostaje kod kršenja prava stranih radnika.
Napuštanje Srbije kao direktna posledica
Ovi, ali mnogi drugi razlozi doprineli su da u poslednjoj deceniji Srbiju napusti pola miliona građana i građanki, pretežno mladih, obrazovanih i radno sposobnih.
Ljudi žele dobre prilike za zapošljavanje i plate od kojih se živi dostojanstveno. Podjednako žele stabilne uslove života, dobru zdravstvenu i socijalnu zaštitu i obrazovanje za svoju decu.
Ljudi žele društvo bez korupcije i kriminala, bez partijskog zapošljavanja, pritisaka, pretnji i ucena. To je ono što nam, i kao radnicima i kao građanima, nedostaje.
Imamo nadu, plan, volju i želju
Zato u građanskom pokretu BRAVO! danas, na Međunarodni praznik rada, stojimo uz sve organizovane i pobunjene radnike i radnice Srbije, njihove sindikalne i političke zahteve za:
• plate od kojih može da se živi,
• humanije uslove rada,
• garantovanu bezbednost i zaštitu na rada,
• produktivan socijalni dijalog,
• institucije koje štite radnička prava.
Neka živi 1. maj i borba za radnička prava!
