KIŠE LIJU, KROVOVI PROKIŠNJAVAJU,
ODGOVORNOST STIŽE!
„Doba drugo, kišovito doba…“
Branko Radičević
Školske zgrade su dotrajale, prokišnjavaju, otpadaju delovi plafona, digitalne uređaje nema ko da popravi, deca sede na pohabanim stolicama, a toaleti su odavno ogledalo našeg društva.
Sve je još gore kada se setimo astronomskih iznosa koje su upravitelji naše države trošili, pozajmljivali, prelivali, razmenjivali, sebi isplaćivali, a nas zamajavali.
Nije sada lako direktorima, kada ih sa svih strana bombarduju pitanjima o bezbednosti dece u školama. Urušavaju se zgrade za koje nisu smeli da traže sredstva, da požuruju tendere, da kume i mole. Jer kakvi bi to bili direktori koji uznemiravaju gradske čelnike u njihovom bajkovitoj stvarnosti, u kojoj nema napuklih zidova, prokišnjavajućih krovova i obijenih pločica u svlačionicama za fizičko, iz kojih se širi vonj mokraće?
Nije lako ni jednoj direktorki kada više nije prihvatljivo da poziva zaposlene na razgovore i zahteva od njih da pišu izjave jer su se usudili da – pitaju zašto se menjaju ispravni prozori, a ne popravlja krov koji odavno prokišnjava i stvara, evo već druge generacije buđi, u hodnicima kojima svakodnevno prolaze stotine dece.
Opominjali su roditelji direktore. Tražili da nešto preduzmu, da reaguju, da preuzmu odgovornost.
Upravo je za smenu jedne direktorke glasalo 965 roditelja. Protiv su bila trojica.
Opominjali su i zaposleni. Ukazivali na nebezbedne uslove rada, obustavljali nastavu, snosili posledice, dobijali disciplinske mere, suspenzije, pa i otkaze.
A slušali su da su nastavnici neradnici, da stalno nešto zahtevaju: okrečene učionice, grejanje kada zahladi, hlađenje kada temperatura pređe 35 stepeni.
I evo, stižu rešenja o zatvaranju škola zbog ugrožene bezbednosti dece.
I šta ćemo sada?
Do juče – bilo je lako ignorisati upozorenja, ućutkivati roditelje i kažnjavati zaposlene.
Do juče – bilo je lako prebacivati odgovornost i praviti se da problema nema.
Bilo je lako, ali više nije.
Stiglo je vreme odgovornosti!
