Juče kada sam pošla u apoteku i shvatila da ne mogu da kupim ni hitnu terapiju za psa koji ima akutnu infekciju oka, preselo mi je.
Preselo mi je što po ko zna koji put, za ovih šest godina koliko živim u prigradskom naselju, da, PRIGRADSKOM naselju, a ne na vrh neke čuke, osećam se, ne kao građanka drugog reda, nego mnogo gore od toga.
Evo, tri dana Begeč nije imao struju, od 8 do 14 časova, a to znači do 14. 30.
Možda ne zvuči tako strašno, ukoliko si u to vreme na poslu, ali ako radiš drugu smenu, kao ja, pa krećeš u 15h na posao, znači da ti je život maksimalno otežan.
Ne radi pošta, ne rade radnje, ne radi bankomat, ne rade apoteke… Ne možeš da platiš karticom, ne možeš da promeniš pare (a da, ni inače ne možeš, jer ne postoji menjačnica), ne možeš da naručiš klopu, jer nema dostava iz Novog Sada, ne možeš da skuvaš, ne možeš da usisaš, ne možeš da opereš veš. Hrana u tvom zamrzivaču i frižideru je upitno jestiva. Ne možeš da se greješ, ni istuširaš.
Da, kada nemamo struju, obično nemamo ni vodu, koliko god to vama zvučalo neobično. A inače voda nije za piće.
Moja draga drugarica mi redovno šalje informacije o tome koji dan neće biti struje, pa me nije mrzelo da prelistam naše poruke i da ubeležim kada je u martu mesecu nije bilo.
Juče je bio 13. mart, a nije je bilo 1, 4, 6, 8, (srećan Dan žena!), 11,12, a po svemu sudeći, koliko sam čula na ulici, ova agonija će trajati do 18. marta. Znači, od 13 dana u martu, nije je bilo 7.
Inače je nije bilo ni 20. februara, i još dva ponedeljka ranije, ako me sećanje dobro služi.
Radovi su radovi, iako nemam pojma šta rade, ali ne znam koji je „mozak” smislio da se radi toliko dana uzastopno.
Jesmo mi navikli da čim dune jači vetar nema struje, da teglimo balone sa vodom, o internetu da ne pričam, kod nas se rade samo manuelni poslovi, jer da radiš onlajn odavno bi dobio otkaz.
Tako smo i prošle godine, kada su bile superćelijske oluje, i kada je Begeč potpuno devastiran, tri dana bili bez struje i vode.
I osim što su ljudi sami sekli drveće koje je na javnim površinama, pored sopstvenog haosa koji su imali, morali su i da pobacaju svu hranu.
Ne postojimo za komunalne službe, pa tako sami kosimo, sami sadimo, sami skupljamo đubre, osim što nam jednom nedeljno odnose kante.
Žale se ljudi, pišu po Fejsbuk grupama.
Ali vapaji građana i građanki iz prigradskih naselja ne dopiru do službi. Ne dopiru do ljudi sa Limana, Detelinare ili Centra.
Ostavljeni smo na milost i nemilost vladajuće stranke. Ne, nije problem što se gradi crkva, jer se ne gradi ništa, naš problem su egzistencijalni uslovi.
Pa ti idi da živiš na selu, kao ja, kada sve ovo znaš.
A ti, mali čoveče, udaljen 20 km od centra Novog Sada, snalazi se kako znaš i umeš.
I živi u mraku.
Varvara Lukač
