Oboleli su bivali prokaženi, žene su smatrane vešticama, i od takvih ljudi se bežalo. Danas je situacija mnogo bolja – sama bolest je u velikoj meri objašnjena, a ljudi su informisani više nego pre… Ipak, u nekim sredinama se i danas sklanja i zazire od ljudi koji doživljavaju epi napade, veruje se da su zarazni, a ni uvrede koje im se upućuju nisu retkost… Da bi mnogo više ljudi steklo znanje o ovoj bolesti, potrebna je ozbiljna i isplanirana edukacija.
Epilepsija je ozbiljna, hronična, neurološka bolest sa kojom je moguće živeti, čak se može držati u remisiji do kraja života obolelih… Ipak, oko 30% osoba je rezistentno na lekove.
Procenat obolelih iznosi 1%, što znači da ih u Srbiji ima oko 70.000.
Najpre treba objasniti da epi napad može doživeti svako u nekom trenutku života, ali to ne znači da je oboleo od epilepsije.
Epi napad koji svi prepoznaju se zove Grand mal (veliki napad), a postoje i Petit mal napadi (mali napadi) koji mogu biti veoma atipični, a ozbiljni. Najteži oblik ove bolesti jeste epileptički status koji podrazumeva stanje kad napad traje i po 30 minuta ili duže. Moguć je čak i smrtni ishod bolesti koji se naziva – smrt u krevetu.
Uzroci epilepsije su delimično razjašnjeni i objašnjeni. Jednostavnim rečima napisano – u pitanju je abnormalno, električno, hiperaktivno delovanje izvesnih neurona u mozgu. Ovo delovanje se može opisati kao oluja u mozgu koja se manifestuje tornadom i završava udarom groma kroz telo… Nažalost, još uvek se ne zna šta se tačno, za to vreme, dešava u tom tornadu i šta ga izaziva.
Najveća zabluda koja prati epi napade jeste ona da u toku Grand mal napada osobi treba otvoriti usta i izvaditi jezik da se ne bi ugušila. To nikako ne treba raditi, jer postoji veliki rizik da stradaju prsti osobe koja iz najbolje namere želi da pomogne, ili zubi osobe koja doživljava napad.
Samo je potrebno okrenuti osobu na bok, staviti nešto mekano pod glavu i paziti da se ne ozledi usled trzanja tela.
Da li ova bolest menja život obolelog? Zapravo, da… Da bi se pacijent ili pacijentkinja što bolje nosili sa ovom bolešću, u životu se moraju usvojiti neke nove navike i odbaciti neke stare… Neophodno je paziti na redovan san, ne piti alkohol, smanjiti stres, čuvati se u saobraćaju, dobro proceniti sposobnost bavljenja fizičkim aktivnostima, ali i redovno uzimati terapiju.
Svako ima svoju manifestaciju napada, pa se tako neko lakše, a neko teže suočava sa svojom bolešću. Često je prati duboka depresija, osećaj bezvrednosti i bespomoćnosti.
Zato društvo mora postati edukovano i empatično, i to ne samo po pitanju epilepsije, već i u svom najširem okviru.
Nekada su osećaj obeleženosti, nemogućnost stalnog zaposlenja i smanjen kvalitet života mnogo strašnija oluja u čoveku, nego te oluje u mozgu.
Tome u velikoj meri doprinosi neusklađenost Ministarstva zdravlja i Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje. Obolelima ovo pravi ozbiljan životni problem, jer se odavno nalaze u tzv. „sivoj zoni“ – sistem ih ne prepoznaje kao pacijente koji mogu steći uslov za invalidsku penziju, a mnogima su redovan rad i zaposlenje, sa ovom bolešću, gotovo nemogući.
